<

Министарка Кубуровић на Конференцији о независности правосуђа

Аутор: Министарство правде
Локација: Београд

Министарка правде Нела Кубуровић учествовала је данас на конференцији о независности правосуђа, коју је организовао Савет Европе у сарадњи са Мисијом ОЕБС-а у Србији.



Фотографије са данашње Конференције о независности правосуђа
Извор : Министарство правде
 

У наставку можете прочитати говор министарке:

Модерна Европа настала је када је настао и појам грађанина. Државна власт почела је да се заснива, произлази и опстаје на слободним и правно једнаким појединцима. Држава је своје деловање везала и ограничила законима, а закони, да би уживали поверење грађана и одржали стабилност у друштву, почели су да буду изворници једнакости и слобода и права грађана. Будући да праву једног одговара обавеза другог, закони су око сваког правног субјекта створили зону легалности деловања, чије прелажење представља повреду права других и ствара могућност друштвене дестабилизације. Савремена држава постала је држава у којој влада право и која без владавине права није замислива.  

Ни најбољи закон не вреди ништа, ако се не примењује, ако из сфера идеја не пређе у искуствени свет. Судови су тако постали гарант примене закона, последња одбрана наших слобода и права. То је друштвена и правна функција судова и судија у савременој држави. Али, нису било какви судови и било какве судије могле да одговоре друштвеној улози која им је припала. Да би један суд, био заиста суд и могао да буде потпора владавине права, он мора да има низ својстава, која други делови државног апарата немају. Он мора бити непристрасан и независан.

Правна држава и владавина права нису могуће без независности судства и судија. Назависност судија је социјална потреба на којој почива модерна држава. Није установљена да би један круг државних функционера имао посебне привилегије и уживао посебан комодитет, посебну недодирљивост, већ да би се заштитио објективни правни поредак, слободе и права грађана. Сврха судијске независности оправдава заинтересованост осталих двеју власти, али и грађана, за правилан и делотворан рад судова. Док једни превасходно потенцирају независност, други потенцирају одговорност.

Оно што је извесно јесте да независност није изговор да се судови претворе у сталешки затворену и ником одговорну творевину, која се бави једино собом и стара само о себи. Овде се већ отвара питање равнотеже између независности и одговорности судија и утицаја, које вансудски чиниоци треба да имају на судове. У суштини, сва вештина и мудрост модерних уставотвораца и законодаваца, јесте у томе да судовима и судијама зајемче независност, али и да, без повреде њихове независности, предвиде и ефикасне механизме њихове одговорности.

Током модерне историје, помно је разматрано шта све чини елементе независности судија. Створен је низ принципа на којим се независност заснива, и који не смеју бити повређени. Јемства судијске независности почињу да покривају области које доскора нису обухватале. Стандарде су поставиле међународне организације, почев од Уједињених нација, кроз „Основна начела независности судства“ од 1985, преко регионалних организија, као што је Савет Европе, али и удружења судија, као што је Саветодавни комитет Европских судија итд. Положај судија јесте данас битан елемент на коме се заснива оцена демократског легитимитетета државног и правног поретка.

Основа судијске независности је материјална, односно супстанцијална независност. Судија је подређен једино закону. Суђење и одлучивање искључиво зависи од тога како судија поима закон. Нико не сме у то да се меша, ни изван судства, нити унутар судства. Супстанцијална независност гарантује судији слободу кретања унутар правног поретка, чини га својим и аутентичним и управо је она ексклузивност судијског позива. Подсетићу, да је још у први Устав модерне Србије, Сретењски устав од 1835. године, темељио принцип независности: „Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни од кога у Сербији, до од законика Србског; никаква, ни већа ни мања власт у Сербији нема права, отвратити га од тога, или заповедити му, да другчије суди, него што му закони предписују. ” (члан 80).

Потенцијално увек постоји спремност да се судији одузме монопол у суђењу и пресуђивању. Тај монопол може бити угрожен низом поступака, чија је сврха да се судија осети несигурно и да одустане од сопственог тумачења закона и њега замени туђим, наметнутим.

Не само у конкретном предмету, него и у целом професионалном раду. Стога је одавно уочено да супстанцијална независност није довољна сама за себе, да мора да се допуни низом принципа који су подобни да је омогуће и заштите. До неких од тих принципа дошло се логичком анализом положаја судија, али изгледа да је већина од њих проистекла из изучавања случајева угрожавања независности судија. У једној европској држави судија је одбио да суди по препоруци министра правде, који је зато судију унапредио у виши суд; када је судија одбио унапређење док не реши спорни предмет, министар правде га је разрешио. Смањиване су године за пензионисање судија (са 65 на 62), како би се извршна власт ослободила најстаријих судија највиших судова, који јој нису били по вољи, из истих разлога укидане су читаве врсте судова, било је покушаја да се број судија у највишем суду повећа, супротно Уставу, како би новоотворена судијска места заузеле судије које су сагласне са владајућом политиком. Историја сведочи о бујној креативности у смишљању начина којима се угрожава положај судија.

А сви наведени примери управо су примери земаља старих демократија, што је доказ да се независност судства не посматра само у младим демократијама.

Напади на независност судија не огледају се само у санкцијама за непослушне, већ и у погодностима које, пре свега извршна власт, нуди послушнима.

Посебан вид утицаја постоји у оним системима  где је решавање стамбених питања судија у надлежности извршне власти. Дешавало се да председници судова драматично угрожавају независност судија. Тако је неко време била пракса и у Србији да председник Врховног суда Србије доноси решење којима продужава судијску функцију неким, али само неким, судијама који су испунили услове за старосну пензију. Ово је правдано значајем који те судије имају по рад и делотворност Врховног суда Србије. Није само реч о неуставној пракси, већ и о слању својеврсних „порука“ судијама који се налазе пред старосном пензијом. Овакве ситуације део су прошлости, али и још једна потврда да само Уставом треба да се прописују услови за престанак судијске функције.

Зато модерна права предвиђају низ института, чија је сврха да одбране независност судија, да јој буду подстрек и ослонац. То су сталност судијске функције, непреместивност судије, гаранције да судији током каријере неће бити смањен радни век, гарантовање да ће судијска плата бити одређена законом, а не уредбама и другим актима извршне власти, предвиђање разлога за престанак судијске функције и његово разрешење највишим правним актима државе; одређивање највишим правним актима државе органа који бира судије, одлучује о њиховом напредовању, дисциплинској одговорности или разрешењу, затим довољна заступљеност судија у посебним органима који решавају о персоналним питањима судија, учешћа судске власти у креирању буџета за судове итд. Ова начела пре свега штите судију од утицаја других грана власти (законодавне и извршне), али и од утицаја који могу да потичу од саме судске власти.

Када се независност судија сагледа из перспективе односа законодавне и извршне власти са судијском влашћу, она се, пре свега, огледа о изостављању обе врсте власти из решавања о питањима која смо назвали формалном или личном независношћу судија. Утицај законодавне власти на судије огледа се пре свега у доношењу општих правних аката, закона, који везују судије у суђењу и одлучивању, а утицај извршне власти на поједине надлежности у оквиру правосудне управе, којим се утиче на рад судова, али не у суђењу, већ у периферним, пратећим пословима који треба да створе техничке претпоставке за вршење судске власти.

Као мерило достигнуте независности судија узима се и врста акта којима се гарантује и уређује статус судије.

Правило је да основна питања судијске независности треба да се уреде самим Уставом, као актом највише правне снаге који се мења по отежаној процедури, него што је то случај са законима, чија промена је релативно лака и зависи од воље тренутне парламентарне већине. Управо зато Србија има прилику да први пут на систематичан начин регулише основне принципе судске независности, тужилачке самосталности, кроз измене Устава, поштујући препоруке и стандарде Венецијанске комисије.

Старо и већ банално, али ипак истинито, јесте правило је да је стварност супериорнија од сваке норме. Једнако као што норма покушава да измени стварност, тако и стварност утиче на норму. Давно је уочено да независност судства првенствено не зависи од уставног и уопште нормативног оквира, већ од политичке и културне традиције, историјских прилика и правне свести једног народа.

Почетак 2019. године, обележиће скупштинска расправа о уставним амандманима, а сви овде присутни свакако ће имати прилику да буду активни учесници тог процеса и управо је то разлог зашто данас нисам говорила о конкретним решењима будућих уставних измена.

Можда усвајање амандмана на уставне норме о правосуђу управо побуди делотворну сарадњу судске, извршне и законодавне власти, наравно, у границама уставних надлежности и постепено почне да уклања неповерење и осећај прикраћености који данас оптерећује све три стране. 

<